Haris Škoro

SARAJEVO – Haris Škoro pripada onoj generaciji Željezničara koja je 1984.godine sezonu u Prvoj ligi Jugoslavije okončala na visokom 3.mestu. Već naredne sezone bili su na pragu finala Kupa UEF-a, ali je mađarski Videoton sprečio istorijski podvig Sarajlija. Pomenuti as danas živi u Švajcarskoj i rado se priseća igračkih dana.

Ako je neko bio ne samo odličan fudbaler već i svojevrstan virtuoz s loptom, onda je to bio Haris Škoro, koji je svoj neslućeni talenat prvo pokazao u Željezničaru, potom u reprezentaciji Jugoslavije, onda u zagrebačkom Dinamu i na kraju u Italiji i Švajcarskoj gde je okončao svoj fudbalski put. S loptom je mogao sve, baš sve, nekada možda do kraja i neshvaćen kao što je i uvek sa velikim znalcima i izuzetno talentovanim ljudima.

Do toliko dragog dresa stigao je preko Unisa iz Vogošće i Bosne Visoko. Za svog „Želju“ debitovao je sa 20 godina. Nije to bilo nimalo lako, svi su tada fudbal igrali, a samo najbolji činili su Prvu ligu Jugoslavije. „Željo“ sa Škorom bedio je, primera radi, Partizan i Zvezdu tako često.

„U to vreme konkurencija je bila jaka, takmičenje je bilo izuzetno. Kandidovati se da igraš u Prvoj ligi Jugoslavije bio je san i uspeh svakog mladog igrača. Tako je bilo i sa mnom. Počeo sam karijeru u Unisu iz Vogošće, pa godinu dana proveo u visočkoj Bosni, član republičke lige je tada bila. Imao sam sreću da sam se tu pokazao, stigla je ponuda od Željezničara i ja sam stigao na ’Grbavicu’ Kasnije je sve išlo manje-više kako treba“, započeo je svoju priču Haris Škoro.

Tim sa Grbavice je u junu 1984.godine sezonu završio na 3.poziciji. Nisu bili daleko od podviga, da ponove ono što je šampionska generacija uradila 1972., da postanu šampioni zajedničke zemlje. „Željo“ treći, a, primera radi, Hajduk u sredini tabele, zagrebački Dinamo na 12.mestu. Lepo je osvežiti sećanja.

„Te godine, ta generacija bile su sjajne. To su moje najbolje godine u Želji. Imali smo starije igrače Vladu Komšića, Nikolu Nikića, Edina Bahtića, Branislava Berjana i još jedan broj njih, a onda bili smo mi mlađi Edin Ćurić, Mirsad Baljić, Refik Šabanadžović, Meša Baždarević, Radmilo Mihajlović, Vlado Čapljić i ja. Tako je Ivica Osim uspeo da formira jako dobar tim , pa smo konkurisali i klubovima ’velike četvorke’, Željezničar je postao ozbiljan klub u najjačem jugoslovenskom takmičenju. Mnogi su nas cenili, gde smo dolazili igrali smo dopadljivo, a to gledaoci vide. „Željo“ je tada bio u modi, igrao je jako dobro“, govori Škoro.

Počeli su da marširaju Evropom i da ne beše fudbalske zle kobi, našli bi se u finalu Kupa evropske fudbalske federacije sa velikim, moćnim, prebogatim Realom. Videoton je za mnoge iz tog sastava Želje ostao ljuta rana, pa i za Škoru.

„Ostaje ljuta rana za sve navijače Željezničara, ali i za sve ljubitelje fudbala širom tadašnje Jugoslavije. Rekoh, naš tim igrao je jako dobro, a naša generacija imala je lepu priliku da u finalu odigra sa velikim Realom. Nedostajalo nam je tih dve ili tri minute da uspemo u utakmici naših karijera. Falilo je sreće. Bili smo mnogo bolji. Mnogi se širom Evrope sećaju te utakmice. Velika šteta za našu generaciju, ali u sportu je sve moguće. Svi ćemo žaliti zbog toga do kraja života“, setno će on.

Haris Škoro prešao je u Dinamo i u Zagrebu ostao jednu sezonu. Od onih 14 golova u modrom dresu, jedan je bio protiv Crvene zvezde na „Maksimiru“, kada je Marijan Vlak na golu Dinama čuda činio, pa su Beograđani ostali praznih šaka. Kaže da mu je taj pogodak jedan od najdražih, a toliko ih je bilo

„Sigurno jeste, bila je važna utakmica. Ogroman prestiž. Uvek su utakmice Dinama i Zvezde privlačile gledaoce. Beograđani su bili super dobri, većina tih igrača osvojiće Kup evropskih šampiona. Oni su bili bolji u toj utakmici, ali ja sam postigao izuzetno atraktivan pogodak, sačuvali smo prednost i pobedili smo. To me još više spojilo i sa klubom i sa navijačima i kasnije je sve išlo daleko lakše. Jedan od najdražih golova u karijeri“, poručuje Škoro.

Karijeru je nastavio u Italiji, u Torinu. Tri lepe sezone, skoro stotinjak zvaničnih nastupa, bilo je golova i tamo kao kiše. Razumljivo, nosi predivna iskustva iz vremena dok je boravio kod „Azura“.

„U to vreme igrati u Italiji bilo je privilegija. Moglo je samo tri stranca da nastupe. Liga najjača u Evropu u to vreme. U Italiji je fudbal bitna stvar u životu. Predivne tri godine. Lepa zemlja, dobar fudbal. Mnogo lepa sećanja na taj period mog života“, ističe Škoro.

Cirih i Baden uzeli su mu pet godina života. Neka su, lepo je uvek u Švajcarskoj, a tamo je Haris Škoro okončao karijeru.

„Posle Italije istekao mi je ugovor. Dobio sam ponudu da idem u Švajcarsku. U Italiji je bilo lepo, ali godine sustižu i u Italiji se igra pod velikim stresom. Švajcarska je bila novi izazov, tamo sam proveo par lepih sezona, ostao da živim u toj lepoj zemlji. Nije bilo stresa i velikog pritiska kao u Italiji. Zadovoljan sam kako je sve prošlo. Bilo je sve dobro“, tvrdi Škoro.

Ima 15 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije, postigao je 4 gola. Iako je bila jaka konkurencija, svako će danas reći da je trebao bar 50 puta da obuče državni dres.

„Verovatno sam neke stvari mogao da uradim drugačije i bolje. Mislim da sam mogao imati koji nastup više. Takve su bile okolnosti. Možda sam trebao postupiti malo drugačije. Možda nisam bio u milosti tadašnjeg selektora, ali šta da se radi. Sa ove vremenske distance žao mi je što nije bilo tako. Opet, kada se sve sabere zadovoljan sam ostvarenim“, priznaje Škoro.

Voli da čuje da su dobro Škrba, Berjan, Baljić, Komšić, Čapljić, Ćurić, Čilić, Paprica, Nikić, Baždarević, Bahtić, Mihajlović. Popularni „Manijaci“ su uživali u igrama pomenutih asova. I njegovoj igri sa njima.

„To su sve moji saigrači i prijatelji. Viđamo se sve ređe. Trideset godina živim u Cirihu, a kako je korona sve ređe dolazim u BiH. U Švajcarskoj su Semir Tuce, Admir Smajić, Mirsad Baljić, pa se viđamo. Čujem se sa Ćurićem, sa Nikićem. Malo je nedostajalo da dođem u Skugrić kod Modriče na onu čuvenu utakmicu. Ovog leta, ako Nikola pozove, dolazim. Čujem se sa Mihajlovićem, sa Baždarevićem. Voleo bih da ih sve viđam tako često, ali život nam diktira drugačiji tempo“, govori Škoro.

Hrvatska i Srbija će u Katar, nadajmo se da će i BiH češće ići na velika takmičenja.

„Pratim zbivanja. Raduje me da je Srbija potpuno zasluženo izborila učešće u Kataru. Dragan Stojković Piksi je stvari uozbiljio i postavio na svoje mesto. Odigrali su maestralno u Lisabonu. Hrvatska redovna igra dobro, imaju dobre rezultate kvalitetnih igrača. Od bivših jugoslovenskih republika Hrvatska ima najbolje rezultate, vrhunsku atmosferu i odnos prema svemu tome. Što se tiče BiH nešto dugo škripi. Ima dobrih igrača poput Džeke i Pjanića. Osim SP u Brazilu koje je bilo pre mnogo godina, kada je selektor bio Safet Pape Sušić, nigde nismo išli. To je šteta. Treba poraditi na tome, treba nešto menjati i da se radi na tome da reprezentacija ima više uspeha“, zaključio je svoj razgovor za naše čitaoce.

Nije uvek vanserijaska nadarenost dovoljna da se čovek iskaže do kraja. Tako i Haris Škoro, čudesno fudbalski darovit, mogao je da pruži mnogo, mnogo više, ali život i sudbina imale su tu svoj presudan uticaj. Bez obzira na sve, oni koji su gledali Harisa Škoru pamte ga i danas.

I uvek će da ga pamte...