Trener Šamota iz Aranđelovca, Slobodan Jedoksić, dio je standardne postave trenera u kampu "Ratko Nikolić". Od prve godine je na kampu, a došao je i u ovom "skraćenom" timu trenera za kamp u Istočno Sarajevo kako bi se odradila ova smjena i na pilot projektu vidjelo kakav je potencijal kampa u Istočnom Sarajevu.

Iskoristili smo priliku za razgovor za Slobodanom Jedoksićem, a na samom startu i pitanje kako se osjećaju u Istočnom Sarajevu.

- Super. Za nas jedan novi izazov. Do sada smo imali puno polaznika sa ovih prostora i sada smo rešili da dođemo u ovu sredinu i da pokušamo da se približemo toj deci još više. Pokazalo se sve da je super. Deca su dobra, dobro rade, prijatno se osećamo i stvarno sam zadovoljan i drago mi je da smo došli u Istočno Sarajevo i da smo na ovaj način uspostavili saradnju i sa Slavijom i sa gradom uopšte, rekao je za SportDC Slobodan Jedoksić.

Prošle sedmice je završen kamp u Vrnjačkoj Banji, već nekoliko dana radi se u Istočnom Sarajevu, pa je to možda i prilika da se povuče neka paralela.

- Grupe su uvek različite, šarene. Kada je kamp otvorenog tima, onda ne možete da vršite selekciju dolaska. Ko želi da se usavršava on dođe. U celoj toj masi ima i onih više i onih manje obučenih. Ovo što ima ovdje je po godištima šarena grupa, ali po znanju tu negde. Dobro prihvataju sugestije. Cela ova priča je odlična i ja očekujem da će ovo u nekim narednim godinama to biti i masovnije i daleko zahtevnije i za polaznike i za nas trenere.

Govori nam i šta ga to vraća svake godine na kamp da radi sa djecom.

- Mi smo počeli kamp 2015. godine i taj prvi kamp smo radili. Ratko je želio da pokrene priču, a negde dođe dan kada ti nešto trebaš da vratiš sportu. Ma koliko od njega dobio, imao, u jednom trenutku osetiš da trebaš nešto da uradiš. Mi smo se toga prihvatili zajedno sa njim i stvarno smo iz godine u godinu rasli i rasli. Ova godina je, neću da kažem najbolja, jedna od najboljih, ali najuspešnija sigurno. Tu mislim na kraj u Vrnjačkoj Banji i na početak ove jedne nove priče ovde u Istočnom Sarajevu.

Smatra Jedoksić da je individualni rad u klubovima zapostavljen, te da je na tome i primarni fokus kampa.

- Kamp kao kamp ima dva cilja. Jedan cilj je edukativni, da se deci malo kroz priču, malo kroz zadatke, približi šta to jedan sportista koji hoće da se bavi sportom mora da uradi. Počevši od pripreme za treninga, trening, odmor posle treninga. To je specifičan način života u tim danima kada smo zajedno. Ustajanje, doručak, ručak, uniformisanost, priprema opreme za trening... Drugi dio je da mi želimo oblik rad koji je u klubovima ostavljen malo po strani. Jureći rezultat, jureći ekipu ostavlja se individualni rad po strani, nema brige o pojedincima. I onda se to podvede sve pod kolektiv. Ne može kolektiv biti jak ako nema kvalitetne pojedince. Mi posvećujemo više pažnje individualnom radu i nekim elementima koji su zapostavljeni u klubovima. Mislim da taj individualni rad je ono što privlači decu u kampove i kada dobijamo povratne informacije od same dece nakon kampova vidimo da su prezadovoljni tim individualnim radom.

Prvi put kamp "Ratko Nikolić" održava se u Istočnom Sarajevu,  prvi put van Srbije, a upravo na jednom od kampova Slobodan Jedoksić je primjetio beka iz Istočnog Sarajeva, Simona Mrdu, sada člana njegovog Šamota. 

- Simon je, ne znam tačno, pre 2-3 godine, bio kod nas na kampu. Mi uvek obratimo pažnju na neke pojedince koji se izdvajaju iz mase. Ja sam i ranije želio da ga dovedem u Aranđelovac, međutim ove godine je on rekao da želi da dođe. Odluka je bila njegova, a želja naša. On je ove godine to rekao, odradili smo polusezonu jednu, po meni uspešnu i dobru. Sada nas posle kampa čeka početak pripremama, nastavljamo sa radom i ja očekujem da njegova karijera ide samo uzlaznom putanjom.

Nastavlja Jedoksić poslije toga i dalje priču o nadarenom rukometašu iz Istočnog Sarajeva.

- Rukomet je kolektivan sport. Kolektiv u datom momentu izbaci jednog- dvojicu pojedinaca sada, na drugoj utakmici druge. Uspeli smo da održimo konstantu. Naravno, uvek bude ponekih oscilacija, ali mislim da je ova polusezona pokazala da i mi i on imamo čemu da se nadamo i da smo napravili po meni potez koji će u budućnosti da bude nešto što će biti prepoznatljivo.

Bilo je pored Simona Mrde još talentovanih rukometaša koji su ostavili dobar utisak na kampu. Ne želi Jedoksić poimenično, da ne bi koga zaboravio.

- Ima momaka koji su sada osvojili titulu sa Borcem, ima puno momaka koji su po inostranstvu. Sedam godina je veliki period. 12-13 godina su imali kada su došli na kamp, sada su to već momci koji su u seniorskom rukometu i imaju uspeha. Ne bih izdvajao nikoga, možda nekoga zaboravim, pa da se ne naljute. Ne bi bilo fer. Svi zaslužuju pažnju. To je samo dokaz da radimo pravu stvar. Ako hoćemo da pomognemo rukometu onda moramo da radimo sa decom. Najlakše je raditi sa gotovim igračima. Raditi sa decom je odgovoran posao i ono što im se sada pokaže i što sada usvoje to je ono što ih prati kroz čitavu karijeru i to samo usavršavaju.

Kada smo već bili kod mladih rukometaša, zanimalo nas je i kako Jedoksić vidi taj dio srpskog rukometa i kakva je budućnost.

- Svi viču da mi treneri ništa ne radimo. A evo Srbija u polufinalu U20 prvenstva Evrope. Taj rad koji sad kreće od tih malih klinaca i klinki, da kažem, to je proces od 10 godina i duže. Ne možete vi za godinu dana napraviti igrača, nemoguće je. Vi možete da ga doradite. Ova deca od 10-12 godina, njima tek predstoji 7,8,9 godina ozbiljnog rada da bi pokazali svoje prave vrednosti. U Srbiji trenutno muški rukomet mislim da nijetako  u krizi kao što se priča. Imamo puno igrača po velikim evropskim klubovima. Treba samo strpljenja i da shvatimo jednu stvar, a to je da ne može ništa preko noći. Ono što je glavno je da ljudima damo poverenje, da znamo šta je cilj. Mislim da je novi selektor to promenio, mislim i da je dosta uticao Ratko kao direktor reprezentacije, i ja očekujem da će u budućem periodu puno mladih igrača izaći u seniorski sastav i dobiti šansu. Koliko sam u pravu, videćemo. Rukomet u Srbiji ima potencijala, ima mladih ljudi i bitno je samo još da klubovi budu finansijski stabilniji, da imaju budžete kojima mogu raspolagati. Ne možete dati nekom igraču da ga dovedete stan i hranu, to je vreme prošlo, toga više nema. Kako će to biti do kraja, videćemo, neko će izaći gore, nego ostati dole. Sve je to šareno. Mislim da naš klupski rukomet još dugo neće stići do nekih velikih rezultata, ali očekujem da reprezentacija napravi rezultat.