Ostavrio snove: Brano Grahovac

SRBAC – On je primer kako se uspeva. Branko Grahovac iz Srpca izgubio je oca u poslednjem Odbrambeno – otadžbinskom ratu. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je postao vrhunski golman kome se svi dive. Danas živi u Srpcu , zavičaj i Republiku Srpsku doživljava kao posebne dragocenosti.

Veliki ljudi postaju veliki i onda kada su daleko od kuće. Branko Grahovac izrastao je u velikana da je za samo nebo prikovan. U tuđoj zemlji, u Rumuniji. Rumuni znaju biti specifični ljudi, kude i hvale, odbacuju i svojataju. Uspeh teško opraštaju, ali i cene.

„Mi smo ljudi, sa ovih prostora, koji smo preživeli nesrećni rat. I ništa nam teško nije. I Rumuni su imali svoje ’zemljotrese’, sličnog smo mi mentaliteta. Oni teško uspeh opraštaju, ali ga izuzetno cene. Rumunija kao fudbalska zemlja zna da ceni talente, dobar rad. To je zemlja koja u svom okruženju možda i najviše ulaže u fudbal“, započeo je svoju priču vrhunski fudbalski golman.

Od osme godine je drugovao sa fudbalskom loptom. I dok su vršnjaci imali srećno detinjstvo, Branko Grahovac je imao tugu i suze. Nesrećni rat mu je odneo ono što je toliko voleo.

„Na početku rata, imao sam nekih sedam godina, svi su ovde dešavanja tadašnja doživljavali tragično. Međutim, bilo je drugara koji su živeli puno bolje. Na samom početku rata izgubio sam oca. Dragan Grahovac, moj tata, postao je heroj rata. Najviši oficir sa prostora Srpca uvek je ostao u mom srcu i jako sam ponosan na njega, kao i na sve koji su dali svoj život za Republiku Srpsku i za slobodu svih nas. Moja majka je borila se da brat i ja prehranimo se. Nismo razmišljali o igračkama, nego kako da pomognemo majci da zaradimo koricu hleba. Život je šibao sa svih strana. Nema poslova koje nismo radili sa našom majkom, samo da preživimo. Brali smo jabuke i šljive, čistili pilićnjake, a za to smo dobijali nešto hrane. Tada sam stekao radne navike i možda sam zbog toga i uspeo“, ispoveda se Branko Grahovac.

Stizao je, ipak, da trenira. Postao je golman jer je bio antitalenat za fudbalera.

„Moj otac je bio uspešan golman za Srbac i okolinu. I brat je bio golman. Nisam bio ni 1% talentovan za fudbalera, a hteo sam da zadržim drugare u svom životu. Želeći da sa njima provodim vreme, dosetim se da krenem očevim i bratovim stopama, da budem golman. Ispostavilo se da sam povukao pravi potez. Debitovao sam za Slogu sa 16 godina. Igrao i za Kozaru, sarajevski Željezničar, Zetu iz Golubovaca, čačanski Borac, rumunski Ocelul...“, nabraja Grahovac.

Svaka priča je priča za sebe.

„Imao sam sreću da je u Slogi tada radio Radenko Vujadinović iz Bratunca. On je u mene najviše verovao. Otišli smo kod njegove majke u Bratunac. Pošli smo na burek i tada se pojavio čovek koji je skautirao za Zetu i sarađivao je sa Radojicom Božovićem. Odem u Golubovce i plasiramo se u Kup UEFA“, posrećilo se korpulentnom Grahovcu.

Sarajevo je nekada imalo dušu. Otvorilo ju je i za Srpčanina.

„Izražavam svoje maksimalno zadovoljstvo prijemom u Željezničaru, srdačnošću navijača ’Manijaci’. Međutim, nisam se snašao, tresla me golmanska kriza i odlučim da odem u Kozaru iz Gradiške, trebalo mi je utakmica u kontinuitetu. Odatle odem na probu u Azerbejdžan. Tamo sam proveo 18 dana i vratim se za Beograd. Imao sam novaca da platim avio kartu i ostalo je tri evra u džepu. Sletimo u Beč i tamo, gladan i iscrpljen, pronađem čokoladu od 2,97 evra. To mi je bio doručak, ručak i večera. Onda sam stigao u Beograd, imao u džepu malo dinara za jedan kratki telefonski poziv, pa pozvao Branislava Đukanovića, s njim sam sarađivao u Zeti. Mnogi ga pamte po tome što je primio gol iz kornera od Dragana Stojkovića-Piksija. Ja ga pamtim kao velikog čoveka, mnogo mi je pomogao u životu i u karijeri. Nekadašnji golman Budućnosti i Partizana iskoristio je kumovske veze sa Miodragom Božovićem, pa sam se obreo u Borcu iz Čačka“, prebire po sećanjima Branko Grahovac.

Nova sredina i ukazano poverenje, novo je dokazivanje. I život je satkan od izazova i iskušenja.

„Sa Zetom sam plasirao se u Kup Uefa, prvi istorijski uspeh kluba. Sa Čačanima sam stigao u isto takmičenje i ispali od Ajaksa. Odem u Ocelul i plasiramo se u Ligu šampiona. Velika je stvar da sportista iz male sredine stigne u najveće kontinentalno klupsko takmičenje. U Ocelulu sam proglašen najboljim golmanom u istoriji kluba. Aleks Ferguson mi je čestitao kada smo igrali protiv Mančestera. To je bilo kada je obeležavao 25 godina trenerskog rada. On me pohvalio i značilo mi je. Bilo je lepo i u Jašiju. Kada sve saberem, mogu biti prezadovoljan“govori Grahovac.

U najkraćem: četiri kluba i četiri istorijska uspeha. Za Rumune je Branko Grahovac njihova ikona sreće i radosti. U karijeri je, čak, i golove postizao.

„Dao sam u dresu Borca gol iz voleja protiv OFK Beograda. Ja strelac u 90.minutu za izjednačenje, a onda dva minuta kasnije pobedimo. No, u finalu Kupa Srbac dao sam gol iz slobodnog udarca, a bio sam strelac i sa penala dok sam branio na pozajmici u Zeti. Igrali smo protiv Budućnosti Podgorica, odbranio sam dva penala i jedan postigao. I to me čini srećnim“, priseća se on.

Branio u Ligi šampiona: Branko Grahovac

Mnoge želje su ostvarile se. Jedna,ipak, nije.

„Sve što sam zacrtao, uspeo sam. I više nego što sam želeo. Ostao sam čvrsto na zemlji, ali ostao je žal što nisam bio golman reprezentacije Republike Srpske. Sanjam dan kada ćemo to imati, da budem na bilo koji način deo te priče i da prvu utakmicu odigramo protiv bratske Srbije. Sada sam direktor i golman drugoligaša Sloge. Deca najmlađa treniraju, ali više trče na igrice i koještarije nego na treninge. Verujem da će roditelji izvesti decu iz kuće i dovesti ih u sportsku dvoranu ili na fudbalske terene. Nije nemoguće stići do uspeha. Ja jesam uspeo, ali ne hvalim se“, zaključio je svoju besedu vrhunski golman iz Srpca.

Branko Grahovac nije Lav Jašin, ne može ni biti, ali jeste neko ko je krčio put do cilja. Taj put bio je staza trnja, tame, patnje, oskudice, neizvesnosti...Sve je to ovaj kao bor visoki Srpčanin prebrodio.Zato i ne čudi što je danas čovek za meru i primer.Za ponos čitavog severa Republike Srpske. Iz izazova se rađaju čestiti ljudi.

Da zauvek traju...

Branko Grahovac postao je poznat i priznat, lepo se i zaradilo. Mogao je sa porodicom da živi u belosvetskim metropolama, ali Srbac je za njega svetinja.

„Oduvek sam bio vezan za zavičaj. Nikada sa pleća nisam skinuo teret nostalgije. Za nepune dve godine od povratka, uživam u krugu porodice i lepotama Srpca. On je meni najlepši na svetu. Lepota je u oku posmatrača. Neka mi niko ne zameri. Uživam u Srpcu i pokušavam da od Srpca načinim lepše i lakše mesto za život. Ušao sam u politiku, podržavam viziju i ideju Milorada Dodika. On je dobar i čestit čovek, kao i načelnik Srpca Mlađan Dragosavljević. Eto, ušao sam i ja u politiku. Od nje se često ne možete otrgnuti. Predsedavajući Predsedništva BiH iz Republike Srpske često dolazi u Srbac, uprkos svim obavezama. Gospodina Dodika mnogi cene u ovom delu Srpske. On je svojim političkim delovanjem ubedio mene da moj pokojni otac nije uzalud izgubio glavu“, rekao je Branko Grahovac.