Fuad Mulahasanović

TUZLA – Fuad Mulahasanović bio je član tuzlanske Slobode u vreme kada je tim iz „grada soli“ nastupao i na međunarodnoj fudbalskoj sceni. Bio je na pragu Čelzija, ali nije imao ubeležen nastup za A tim Jugoslavije, pa do transfera nikada nije došlo. Danas živi u Tuzli, od sećanja i uspomena.

Junoša. Pobednik. Umetnik sa loptom. As driblinga i slobodnjaka. Lica ili Fuad Mulahasanović. Bio je član sjajne generacije Slobode kada je „Tušanj“ bio pretesan za sve koji fudbal vole, uživaju u toj igri. Veznjak Slobode da mu se divio ceo svet.

Rođen je 26.septembra 1952.godine u Sarajevu. Obično su igrači iz Tuzle odlazili u veće centre, a on rođen u „gradu na Miljacki“, pa došao u Tuzlu.

„Nije se mene ništa pitalo. Otac je dobio posao u tuzlanskoj Koksari, imao je specifično zanimanje. Tako smo brat i ja, kao deca, došli u Tuzlu. Ovde sam stigao jako mlad, tu sam završio školu i logično da se sportom počnem baviti tamo gde sam živeo“, započinje razgovor Mulahasanović.

„Lica“ -  nadimak koji sa lakoćom nosi.

„Jedan moj drugar dao mi je nadimak. Ovde gde živim, Lošinj se zove,  bio je čovek koji je, kao i ja, imao bujnu crnu kosu i zvali su ga Lica. Govorio mi je isti si kao taj, isti si kao taj. Nisam se bunio i postao sam Lica sve do danas“, objašnjava on.

Crveno-crni dres obukao je sa 10 godina, kasnije mu je on bio kao amajlija. Nije bilo juče, ali seća se svog stasavanja u Slobodi.

„Došao sam u Slobodu 1962.godine kao pionir, sa svojim drugarima. To je bilo selektiranje  po mahalama. Nas četiri ili pet išli smo na treninge svaki dan. Jedni su otpadali, drugi dolazili. Ja sam bio malo uporniji od drugih. Ipak se to mora voleti. Moralo je biti odricanja. Koštalo me to kod kuće. Bežao sam iz škole zbog treninga, a kod kuće od roditelja slede batine. Međutim, bio sam uporan i sve je za mene proteklo u najboljem redu“, govori Mulahasanović.

Skoro celu svoju karijeru Lica je ostao u Slobodi, odigrao skoro 700 utakmica i postigao blizu 100 golova.

„Bila je prilično duga karijera, a u njoj mnogo lepih i srećnih trenutaka. Tada je sve bilo malo drugačije. Ceo grad živeo je za Slobodu. Igralo se nedeljom i Tuzla je bila prazna kada igra Sloboda, svi su je gledali. Navijači su nas pratili u Ljubljani, Skoplju, Beogradu, Zagrebu, Nišu, Splitu...To su kolone ljudi u organizovanim prevozima i navijanjima. Nismo imali pravo, i zbog tih ljudi, da se ponašamo kako ne valja. Ta priča je dugo trajala, svi igrači bili su zajedno. Nas pola je prošlo Slobodinu omladinsku školu i nastavili smo da nastupamo i u prvom timu. Tada je postojala granica kada se može ići u inostranstvo. To nas je sačuvalo na okupu i ta moja generacija jedna je od najboljih u istoriji Slobode“, ponosno će Mulahasanović.

Pogađao je mrežu Zvezde, Partizana, Hajduka, Dinama... Poseban doživljaj.

„Kada sam bio mali i kada se nije moglo ni slutiti da ću postati fudbaler navijao sam za Partizan. Tada je u timu Beograđana igrao Milan Galić i mene su neki tako zvali. Govorili su da igraom kao Galić, da driblam kao Galić. I nekoliko mojih rođaka bili su partizanovci. Onda se dogodilo da kao senior Slobode najviše golova dam Partizanu, i u Beogradu i u Tuzli. Jednostavno, tako se htelo. Mnogi klubovi su više se plašili Slobode nego mi njih. Govorili su mi fudbaleri Zvezde, Partizana i još jednog broja klubova da kada dolazi utakmica kod nas da su umeli reći: ’Jao, zar opet idemo kod njih’?! Često su se predavali čim se usmere ka Tuzli. To je nama imponovalo i to je jedan od razloga zašto sam igrao dobro“, priča on.

Bilo je i onih drugih osećanja, kada se tugovalo.

„Jedno vreme borili smo se za sam vrh tabele, ali tada je bila nemilosrdna ’velika četvorka’. Nama su fudbaleri tih timova govorili da smo prešli u Beograd, Zagreb ili Split, da bi ta moja generacija pet godina zaredom bili prvaci Jugoslavije. Pošto je Sloboda bila mali klub, priznali su nam kako se nama štimalo da dobijemo kartone. Ja, Šećerbegović, Hukić ili neko treći dobije bez ikakvog razloga karton u Skoplju da ne igra u Tuzli protiv Partizana ili Zvezde, Dinama, Hajduka. Na to nismo obraćali pažnju dok nam to nisu rekli nekada pred kraj naših karijera. Uprkos svemu, igrali smo dobro i atraktivno i to je privlačilo gledaoce. U to doba Sloboda je umela u Maksimiru da privuče pažnju svih 55.000 duša, to je čudo veliko“, setno će Lica.

Najsjajniji period njegove karijere je verovatno onaj kada su ga uvrstili u poker asova: Hukić, Mulahasanović, Šećerbegović i Kovačević!

„Imponuje kada vas neko svrsta u legende kluba. Ja to emotivno doživljavam. Prošlo je mnogo vremena, a ljudi se i danas sećaju. Možda zato što su svi posle nas igrali slabije, imali manje utakmica. Treba sačekati svakog igrača. Teško je sa 18 ili 19 godina postati zvezda. Ima i danas vrhunskih talenata, ali menadžeri odvode decu, a Sloboda i ostali klubovi su hendikepirani. Nemaju mogućnost da ih zadrže do 25 ili 26 godina i da ih tada prodaju i od toga pristojno zarade. Zato su manji klubovi danas u zapećku“, smatra Mulahasanović.

Bio je deo Slobode koja je igrala i na međunarodnoj sportskoj sceni, u Kupu UEF-a.

„To je bila euforija, da se ne veruje. Prvi put se to zbivalo. Dobro, igrala je Sloboda u Kupu sajamskih gradova, ali ovo je bilo nešto posebno. Bili smo malo naivni, platili danak neiskustvu igranja na evropskoj sceni. Ipak, u Tuzli je tada bilo gostiju sa strane, tražila se karta više, mnogo novinara iz Španije došlo je, brojni selektori i menažderi. Nismo uspeli, bili smo neiskusni i naivni“, smatra Mulahasanović.

Odigrao je tridesetak utakmica za B tim Jugoslavije, ali slabo je prošao sa A reprezentacijom. Doduše, pozivan je, ali on je ignorisao poziv selektora.

„Tada je bilo teško ući u reprezentaciju. Obično su zvali Hukića, Šećerbegovića, jedno vreme Jašarevića, mene. U veznom redu bila je jaka konkurencija. Miljan Miljanić bio je selektor. Kada je stigao poziv, mi javimo da smo povređeni. Onda oni kažu da mi dođemo u Beograd, da će doktor reprezentacije da utvrdi naše zdravstveno stanje. Neko je iz Tuzle javio da mi nećemo da idemo, pa nam u Beogradu nisu verovali. Vreme odmora, da se ide na more, a treba na pripreme. Da, bilo je i opstrukcije. Šteta! Mada, išli smo. Šećerbegović, Hukić, pa i ja. Ipak, suočiš se sa jakom konkurencijom, pogotovo u veznom redu, na mojoj poziciji. Izgubim sedam ili mesec dana, a znam da ću teško proći. A u mladoj reprezentaciji igrao sam redovno. Bio je Vaha Halilhodžić i niz drugih asova koji su kasnije u A selekciji ostvarili mnogo. U B reprezentaciji imali smo lepo druženje i sve pozive sam prihvatao. Kada se prešlo u A tim, išlo je malo teže“, ističe.

Na vrhuncu karijere Mulahasanovića su redom tražili francuski Pari Sen Žermen, praška Slavija i niz drugih klubova. Najuporniji bio je londonski Čelzi, ali njegov dres nikada nije obukao. Nastupao je u Arisu. Da je imao ubeležen koji nastup za A reprezentaciju ondašnje zajedničke zemlje sve bi bilo lakše, London bi mu se  poklonio do crne zemlje.

„Tada je bilo pravilo kod Engleza da ne može igrati stranac koji nema makar jedan nastup u kvalifikacionim utakmicama svoje reprezentacije ili sa EP ili Mondijala. Imao sam nešto igre, ali sve je to bilo nezvanično. Volju da mi pomogne ispoljio je i moj prijatelj Petar Borota. Bili su gotovi i avionska karta, smeštaj, automobil. Velika šteta, video sam se u Londonu i u velikom klubu, ali sve je propalo“, govori Mulahasanović.

Pričalo se da više od svega drugog voli fudbal, tenis, žene, ali i kafanu.

„Ima istine. Fudbal je bio na prvom mestu. A mlad, voleo sam otići sa društvom da popijemo koje piće. Nismo preterivali, nikada nismo pili pred utakmicu. Doduše, rano smo kupili auta, pa izlazili smo, devojke i tako to. Navijači su preterivali. Ako odigramo loše odmah su nas prozivali da smo negde lumpovali, a to nije bilo tačno. Sve smo ih uverili blistavim partijama“, govori Lica.

Iza sebe ima dva braka iz kojih je dobio troje dece.

„Ja imam jedan brak, drugi nije zakonit. Imam sina koji je teniser. Nisam bio za to da bude u loptaškim sportovima. I danas je u klubu, prvi je trener. I u reprezentaciji je. Znao sam šta je tenis, to je za mene fini sport, bez povreda i kontakta. Bio sam u tome uporan. Drago mi je da je godinama u belom sportu“, otkriva Mulahasanović.

Lica je imao svoje nesvakidašnje izdanje na utakmici Slobode i OFK Beograda. Sputao je sudiju da Tuzlacima deli kartone kao darove.

„Svaka utakmica je specifična. Možda je i to bio deo nameštanja, odnosno sputavanja Slobode. Ne znam, teško je to dokazati. Na jednoj utakmici bila je gužva na sredini terena. Video sam da arbitru izviruju kartoni iz zadnjeg džepa. U toj gužvi izvukao sam kartone, on nije osetio. Kasnije trči, prati razvoj događaja na terenu, svira prekršaj, a ja nekoliko minuta držim kartone u rukama i igram. Razmislim, možda će trebati nekog da sankcioniše, a nema načina da to uradi. Prišao sam mu i rekao:’Druže sudija, ispali su vam kartoni. Ipak, Vi delite pravdu da je ne bih delio ja!’ Sve se dobro završilo“, zaključio je svoje kazivanje nekadašnji as Slobode.

Fuad Mulahasanović Lica je na Slobodinoj večnoj listi strelaca na drugoj poziciji, odmah iza Merseda Kovačevića. U njegovo vreme teško je bilo biti prvi, drugi, treći. Danas – samo da nisi poslednji! Jedan od najboljih igrača atomske Slobode. Bilo, pa prošlo, ali pamti se.

Lica je legenda koja traje...