Vladimir Beara

Hrvatska je medijski obeležila petu godinu otkako je sa ovog sveta otišao Vladimir Beara, jedan od najvećih, ako ne i najveći fudbalski golman kojeg je taj svet ikad video. Učinila je to pomalo pompezno, i još više glasno, da li i ljudski kasno, uz mnogo toga što je prećutano. 
Jedan od naslova mnogo govori “U Hajduku su ga ponožavali, pa je otišao u Zvezdu, a pre toga nudio se Dinamu”.
Došao je trenutak istine, zbog čega se onda ćuti o svemu što je sve do sudnjeg dana pratilo život Vladimira Beare…
“Vladimir Beara sahranjen je 13. avgusta 2014. godine na Gradskom groblju u Splitu, po katoličkom obredu, uz sasluženje trojice fratara.
Skoro godinu dana kasnije, srpska i hrvatska javnost saznaju da je Beara, deset godina pre smrti, zakupio grobnicu u porti crkve Svetoga Ilije, u Zelovu, gde su sahranjeni svi njegovi preci i podigao spomenik na kome su ćirilicom ispisana imena Vladimir Beara i Jadranka Beara Coce. Njagova poslednja želja za koju su znali protojerej-stavfrofor Nikola Škorić i protejerej Slavoljub Knežević, sveštenici Arhijerijskog namesništva splitskog, nije poštovana. Grobnica Vladimira Beare u Zelovu je prazna”, napisano je u knjizi Ratka Dmitrovića “Krst na križu”.
Lete sećanja, nisu krilo ni gavrana ni galeba, već goli balkanski život, evo mene u “Banjalučkim pričama”…
Bosonogo detinjstvo.
Ulica “Braće Bukić”, nalika na sokak, koliko blatnjava isto toliko nasuta tucanikom i šljunkom odjekuje na sve četiri strane:
-”Kiša pada, trava raste, a Vladimir Beara pravi laste…”
Bijaše tako, jedan veliki golman koji je letom kao baletan uzdrmao društveni poredak komunističke Jugoslavije, a fudbal, nadolazeću profesiju doveo na prve stranice “Politike”, “Borbe” i “Vijesnika”, rame uz rame sa Titom, Rankovićem i Kardeljom.
Vladimir Beara, čiju su sličicu “parada na Vembliju” sva dečurlija s Mejdana i drugih banjalučkih kvartova čuvala u bukvaru, ili čitanci, da se ne zgužva, pomerio je granice popularnosti i vrednosti.
Doslovno je oteo pravo za sebe da bude mera golmanskog umeća, evo do današnjeg dana. Za vrsnog golmana i sada kažu: “brani kao Beara!”
S njim se niko nije poredio, Englezi su pedesetih godina prošlog veka večno naslovili njegovu fudbalsku biografiju - “Veliki Vladimir”! Pronosio je slavu splitskog Hajduka i beogradske Crvene zvezde celim svetom, a tek slavu tek rođene komunističke Jugoslavije. Svi su ga, i Jugoslavija, i Zvezda, i Hajduk, izabrali za najboljeg golmana svih vremena. Njagova fotografija, ona sa Vemblija,  sa skokom nebu pod oblake ulepšava muzej Crvene zvezde, ulepšavala je, ali se i skidala, iz muzeja Hajduka!
Ostao je nacionalni simbol i nacionalno dobro zemlje koje više nema, a za njeno, jugoslovensko, i dobro i zlo stalno je plaćao veliku cenu, otprilike – anđeo u društvu đavola. Poslednji put smo se sreli na Izboru najboljih sportista BiH u Sarajevu, bio je u punoj snazi, gotovo filmskog izgleda. Sarajevo okovali sneg i led, Beara stiže iz Splita, dočekuje ga Ibro Biogradilić, koji je se s njim susretao na sportskom polju, dva pouta su zajedno igrali i u dresu reprezentacije Jugoslavije, prostranim foajemo hotela “Holidej in” odjekuju aplauzi, na okupu su veliki asovi: Josip Katalinski, Zdravko Rađenović, Anton Josipović, političari Nikola Špirić, Zlatko Lagumdžija, Dragan Čović, brojni znani i neznani ljudi. Na samoj manifestaciji bio je centralna ličnost, svi su prilazili da se s njim pozdrave, Nikola Špirić mu je rekao:
-Vama ništa ne znači moje ime, ali Vladimir Beara ostaje sinonim celog jednog vremena. Koliko je dečaka iz moje generacije samo zbog Vas pokušavalo da bude golman. 
Te prohladne sarajevske noći na svečanosti nakon izbora, u restoranu “Belami”, pitao sam Bearu: “o čemu, posle svega proživljenog, najviše razmišlja?”
Dugo je ćutao, potapšao me po ramenu, i rekao:
-Da sam znao kuda će ići ovaj svet ubio bih se pre rođenja! A možda i ranije! Pošto nisam znao, kao što ne znam ni sada, pokušavam da preživim, ide nekako… 
Bolna je potraga za izgubljenim vremenom…
Znajući da sam iz Banjaluke, još mi je rekao:
-Umalo 1961. godine nisam došao u Borac. Sve smo tajno dogovorili, stigao mi je poziv iz Nemačke, Banjaluka je ostala neostvarena želja…
U enciklopediji koju su izdali “Politika” i “Sportski žurnal” o Vladimiru Beari je zapisano da je gol reprezentacije Jugoslavije branio na 59 utakmica, sa Splićanima je bio prvak Jugoslavije tri puta, na golu Crvene zvezde bio je na 200 utakmica, osvojivši četiri državna prvenstva i dva Kupa Jugoslavije. Bio je član selekcije Evrope koja je 1953. godine igrala u Londonu protiv Engleske. Kao trener je radio u Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu i Jugoslaviji…
Ali, ne bave se enciklopedije ljudskom dušom. Kad bi to činile onda bi se došlo do saznanja: sve su u životu već viđene stvari, samo je život čudo, baš toliko čudo kao sve kroz šta je prošao Vladimir Beara. 
Ili je to sudbina velikih od koje ne mogu pobeću, sam Bog zna…

Jašin

Slavni Rus Lav Jašin, kad su ga proglasili za najboljeg golmana sveta, izjavio je:
-Počastvovan sam ovim velikim priznanjem, ali za mene je najveći golman bio Vladimir Beara. Najveći i najlepši golman! Sve je oduševljavao i na terenu, a i šarmom u privatnom životu…

Grošič

Panter među stativama reprezentacije Mađarske iz oedesetih godina Đula Grošič rekao je o svojoj fudbalskoj karijeri:
-Niko lakše, a spektakularnije, nije branio od Vladimira Beare. 

Ćurković

Veliki golman Ivan Ćurković, cenjen i poštovan u Evropi, izjavio je:
-U moje vreme bilo je toliko izuzetnih golmana, ali Vladimir Beara bio je nedostižan, baš kao što je Milutin Šoškić ostao neprevaziđen. Odlični golmani bili su: Ilija Pantelić, Ratomir Dujković, Radomir Vukčević, Enver Marić, Zlatko Škorić… i ja sam srećan što sam pripadao tom društvu.

Sportski žurnal