Rukometni klub Borac iz Banjaluke gotovo je svaki dan u svojih 70 godina živeo kao zaseban dan; takva mu je prošlost, koja je danas velika istorija!

Bilo je u tih sedam decenija svega i svačega: beskrajnih radosti i glamuroznih slavlja, ekipnih i pojedinalnih uspeha za svetske enciklopedije, Balkan se prelijevao od Borčevih trijumfa i pobeda, a onda, taj isti Balkan, znao se čudovišno razgoropaditi i sijao je očaj, mržnju i stradanje, koji su mrvili i rušili sportskog velikana iz Banjaluke; tad se nije znalo gde je istok, a gde zapad, kuda se ide na sever, a kuda na jug, dani nisu svitali, a noći iščezavale da donesu radost, već su i dani i noći prepuni ništavila.

Borac se, kao i svi oko njega, nagledao i okruglog meseca koji sija kao zlatna tepsija, nasmejanog Sunca koje greje svakog ma kako se on zvao, uživao u čovekovoj dobroti i iskonskim prijateljstvima, baš kako to biva na balkanu.

Život između krajnosti, ali Borac je ostao Borac, velikan za sva vremena i nevremena.

Svetsku veličinu svoje prošlosti, on je, krvavim raspadom Jugoslavije, bio primoran da nastavi u tek rođenoj Republici Srpskoj i nikad nedefinisanoj Bosni i Hercegovini, taj epilog ne uklapa se u banjalučki obelisk Boga i neba, ne samo sporta i rukometa, ali je fakat.

Život, za razliku od sporta, nema dva poluvremena, nema čak ni vreme za predah, valjalo je ići dalje…

Borac je, za to vreme, bio višestruki šampion i osvajač Kupa Republike Srpske, višestruki šampion i osvajač Kupa Bosne i Hercegovine, učesnik evrokupova, ali i domaćin završnog turnira kvalifikacija za EHF Ligu šampiona.

Imao je u evropskih kupovima i SEHA ligi drugorazrednu ulogu, daleko od elite kojoj je, u nekom drugom vremenu, bio uzor, a bez velikih rezultata nema ni velikih asova. Istina je i da su rušenjem Jugoslavije mnogo lošije prošli nekadašnji šampioni Evrope Partizan iz Bjelovara i Metaloplastika iz Šapca, ako je to uopšte uteha!

Borac danas nema stalnog reprezentativca u nejakoj selekciji BiH, a nekad, u svetskoj selekciji Jugoslavije, igrala su po petorica-šestorica Banjalučana; koliko danas zvuči nestvarno da su: Milorad Karalić, Abas Arslanagić, Dobrivoje Selec, Nebojša Popović, Zdravko Rađenović i Zlatan Arnautović bili olimpijski šampioni i perjanice svetskog rukometa, a sve to ostvarili kao Borčevci u kojem su i izrasli u asove. Uz sve to Borac je jedini klub iz bivše Jugoslavije koji je osvojio dva različita evropska trofeja – Kup šampiona 1976. i Kup IHF 1991. godine.

Negde se, u onom tužnom i ružnom vremenu, negiranju svega postojećeg, zagubila i nadaleko čuvena “banjalučka škola rukometa”, čiji su kamen temeljac bile Osnovna škola “Braća Pavlić”, Osnovna škola sa pilane, te čuvena gimnazija. Danas nema ni trenera – fanatika, nastavnika fizičkog vaspitanja, kao što su bili Branko Janković, Ishak Salama, Nikola Braco Pavlišin, Avdo Ibrišagić, Salih Husedžinović, Zdenka Makor, Beba Mešinović… drugo je ovo doba, ali entuzijazam ima snagu veću od bilo kojeg kapitala, u njemu, entuzijazmu, treba tražiti oslonac i sada. Oni koji žive, to su oni koji se neprekidno bore!

Banjaluka voli rukomet, a Borac doslovno obožava.

Zvuči kao zavet: ukoliko bi, ne daj Bože, hipotetički, Banjaluka trebalo da nestane sa ovog mesta, a da na drugom započne svoj novi život, onaj poslednji koji bi ostao u gradu, pre nego što pogasi svetla, trebalo bi za autentičnost te nove Banjaluke da ponese: kamen temeljac iz Kastela, kofu vode iz Vrbasa i rukometnu loptu!

Zato Borac i jeste svaki dan u sedam decenija i živeo kao zaseban život!