Sa čela Fudbalskog saveza BiH otišao je, posle deset godina, nedefinisani i kontroverzni Elvedin Begić iz Federacije BiH, a umesto njega došao mlađani, pun ideja i progresa 33-godišnji Vico Zeljković iz Republike Srpske.

Slikovito rečeno: glas razuma nadjačao je urlik sujete ma kako on odjekivao, otud i pobeda Zeljkovića gotovo sa “nulom”! Ukoliko bi svi, kojima je ovdašnji fudbal na srcu, skinuli paučinu sa svojih očiju, došli bi pred veliku dilemu: šta je ostalo iza Begićeve gotovo decenijske vladavine?
Ništa i svašta!

Možda i zbog toga, bez valjanog opravdanja, pominjani Begić nije ni došao na inauguraciju Zeljkovića za novog predsednika “krovnog” Saveza “Dejtonske tvorevine”. Ako ni zbog čega drugog, onda se morao pojaviti iz pristojnosti i korektnosti prema novodolazećem kolegi i dojučerašnjem saradniku; bar zbog toga, da ne pominjem Begićevu isforsiranu i za mnoge problematičnu funkciju počasnog predsednika! Koje su to zasluge za takvo priznanje!?

Sve me to podseća na priče o iluzionistima, koju uveseljavaju tolike ljude, a najčešće su, ili gotovo uvek, sami svesni da je mađioničarstvo sušta suprotnost stvarnom životu. Nije lako tražiti put za novo dobro i novu pravdu u beskraju neistina, licemerja i zakulisanih igara, baš tako je izgledalo sve oko fudbala u BiH za Begićevog predsednikovanja, najkraće – u ime ničijih ciljeva i u uverenju da nikad neće svanuti otrežnjujuće jutro. Neće biti!!
Fudbalski narod sada pita – zašto je sklonjen Ivica Osim i već prekriven zaboravom, a legenda je koja mora da traje kao primer uspešnosti i časnosti, zatim: zbog čega su od Fudbalskog saveza BiH “kilometrima i kilometrima” daleko takvi autoriteti kao: Faruk Hadžibegić, Safet Sušić, Ahmed Pašalić, Rodoljub Petković, Josip Bevanda…, a favorizovani poslušnici: Adnan Džemidžić, Nihad Hodžić… 

Zar dovoljno upozorenje nije bio energični zaokret u radu FSRS 2016. godine kada je osionost i isključivost nameravala da pobedi želju za novim i progresivnim, čak i prostorije Saveza u Banjaluci bile su opasane “žutom trakom”, sudovalo i optuživalo; badava, pobedio je fudbal!

Sličan scenarij prethodio je i minuloj sednici Skupštine Fudbalskog saveza BiH, samo drugačije upakovan, ničim izazvanim odlaganjem decembarskog termina izbora 2020. godine, čudne hajke oko izbora selektora Ivajla Peteva, ali epilog je bio isti kao i u Banjaluci – opet je pobedio fudbal!

Stigli su i mlađi ljudi predvođeni Vicom Zeljkovićem kojem je angažovanje u fudbalu, koliko u Borcu, pa u Fudbalskom savezu Republike Srpske, sada u FS BiH, postao smisao života. On će sigurno mladalačkom energijom ljude slične posvećenosti i okupljati oko sebe, tražeći put za izlaz na međunarodnu scenu zemlje koja je Evropi i svetu podarila olimpijske pobednike Tomu Kneza i Velimira Sombolca, uz već pominjane asove i takve majstore kao što su: Enver Marić, Franjo Vladić, Slobodan Janjuš, Ivan Ćurković, Josip Katalinski, Radmilo Mihajlović, Mehmed Baždarević, mitski Asim Ferhatović Hase, s kojim se niko i ništa ne poredi, sve do aktuelnih velemajstora predvođenih Edinom Džekom, Miralemom Pjanićem, Radom Krunićem…

Može li se, onda, ikakva sila i ma ko bio njen protagonista, bez obzira ko ga podržavao, suprostaviti istini?!
Fudbal je svakog čoveka koji mu iskreno pripada i prilazi učio da može do krajnjeg cilja, to je i njegova najveća tajna, zašto ne i u BiH, čak i kad liči na (ne)moguću državnu zajednicu.

Uvek ima put, kad se udruže energični, sposobni i hrabri!

Sportski žurnal