Nijedan san, nije samo san: godina je 1936., kad se fudbal rodio i s Banja Lukom srodio. Krajišnik i Borac, već stasali i izrasli u autoritete, postali su deo javnog, kulturnog i sportskog života grada…

U brijačnici kod Jove Naumovića, na dnu Gospodske ulice, pariškog nivoa, svakodnevno se okupljaju fudbalski „kibiceri“. U salon svakodnevno stiže nekoliko dnevnih novina. Kroz nevezane i neobavezne razgovore još se saznaju i glavne vesti i informacije iz života grada, ali i cele Kraljevine. Borac i Krajišnik postali su gotovo obavezna tema.

Jovo je „krajišnikovac“. Njegovi ljubimci igrali su u Borovu protiv „Bate“ jedan od najvažnijih mečeva za ulazak u 1.ligu Jugoslavije. Međutim, golman Oto Bojer i čudesno levo krilo Milca Novaković, čudo od deteta, najbolji i najpopularniji igrači Krajišnika nisu imali svoj dan i poraženi su 0:2. Crveno – crna zastava nije se pobedonosno vijorila.

Gazda Naumović, namrgođen, dok šiša Krajišnikovog omladinca Jovicu Cvijetića, glasno komentariše:

„Odlučujuće su bile prve minute utakmice kad je Milca prediblao celu odbranu ’Bate’ i šutirao dva gola preko gola. Ni Bojer nije imao svoj dan…“

Naručen za brijanje stiže Mustafa Softić, jedan od osnivača Borca. Minule nedelje Borac je u okviru banjalučkog podsaveza gostovao u Bosanskom Novom i pobedio Slobodu 1:0. Softić se obraća, likujući, Naumoviću:

„Da je vama Jovo naših bodova gde bi Krajišniku bio kraj!“

Smeje se Jovo i ne ostaje dužan:

„Da je vama Mustafa naših para i naš stadion, možda bi i ličili na ozbiljan klub!“

Rivalstvo Krajišnika, koji je osnovan sedam godina pre, i Borca, se ogledalo na razne načine. Iza Krajišnika je stajao grad, važio je za „banovski“ klub, najbogatiji i najugledniji Banjalučani su ga osnovali, podržavali i finansirali. Mirko Divjak bio je predsednik, a naklonjeni klubu bile su ugledne porodice: Lazarević, Milovanović, Delić, Pišteljić, Koljević, Naumović, Popović… Dok je Borac bio klub proletarijata, obične raje, đaka i studenata, što ga je činilo popularnim u gradu i celoj Krajini.

Razgovor Jove Naumovića i Mustafe Softića, dugogodišnjih drugara, ali i fudbalskih rivala, nastavlja se za vreme brijanja.

„Šta ćete sad Jovo, propade vam 1.liga Kraljevine?“

„Ništa…Kad nam zatrebaju bodovi, i da popravljamo gol razliku tu je Borac“, odgovorio je Jovo.

„Jesi li siguran u to što govoriš?“

„U nedelju je derbi, videćete kako ćete proći, sve ispod tri razlike za Krajišnik, opklada ide tebi“, gotovo zvanično zaključi Jovo razgovor.

Ostali kibiceri u brijačnici zagrajaše „ko dobije, celo društvo časti pečenjem i pićem u obližnjoj kafani ’Putnik’“…

„Vrbaske novine“ od 16.decembra 1936.godine objavljuju:“Borac je zasluženo pobedio Krajišnik ravno sa 3:0, pred više od 2.000 gledalaca. Glavni i najbolji igrači u Borcu su bili Lukić, Stojanović, Nurkić i Kec, dok kod Krajišnika niko ne zaslužuje ni prolaznu ocenu, čak je Krajišnik dobro i prošao, spasio ga je Bojer brojnim odličnim intervencijama…“

Uveče, u kafani Putnik, gde je Borac i osnovan, zajedno i „pobednik“ Mustafa Softić i „poraženi“ Jovo Naumović častili su svakog namernika u slavu velike fudbalske predstave Borca i Krajišnika. Bila takva vremena; ko bi tada rekao da će pet godina kasnije plamen fašizma zapaliti celu kuglu zemaljsku, a u tom plamenu i Krajišnik je nestao za sva vremena.