Dobri čovek Ilija Pantelić, golmančina i gromovnik, zahvaljujući knjizi „Veliki Panta“ novinarskog doajena Miroslava Gavrilovića, te svojim prijateljima, predvodio ih je Milan Čabrić, otplovio je u istoriju koja se nikada neće brisati, štaviše; svakog dobronamernog učiniće srećnim i boljim.

Sve ovo potvrdila je nedavna promocija knjige o maestru na golu i prijatelju po meri čoveka u Novom Sadu, uz brojne velike asove i Pantine fudbalske saborce. Svi oni poklonili su se velikom Panti, a ove redove ispisujem za sve druge koji veruju, još uvek, da je glas naroda i istine u stvari glas Boga…

Ilija Pantelić odigrao je više od 1000. utakmica; u Francuskoj je osvojio duplu krunu u dresu Olimpika iz Marseja, bio prvi stranac kapiten francuske Bastije; sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je drugo mesto u Kupu evropskih nacija; u dresu Vojvodine osvojio je šampionsku titulu 1966; proglašen je za prvu sportsku ličnost Pariza 1970; izabran u tim Evrope 1968, zajedno sa Fazlagićem, Osimom i Džajićem; na prvenstvenoj utakmici protiv zagrebačke Trešnjevke 1963.postigao je het - trik, realizujući tri penala, to je redak primer u istoriji fudbala da je golman ostvario het - trik…

O svemu tome Ilija nikad nije govorio, sve to morao je da istraži Miroslav Gavrilović, ali jeste zborio o onome što čoveka čini ljudinom…

Hotel „Putnik“, Novi Sad utonuo u noć, nas dvojica i brkati konobar, svesni obojica da se celoj Jugoslaviji navlači „krvava košulja“ putovali smo, za utehu, na krilima lepih sećanja. Sa „zadrškom“ Ilija je služio vojni rok s trideset i kusur godina, u sarajevskim kasarnama „Slaviša Vajner Čiča“ i „Slobodan Princip Seljo“, svakodnevno su ga posećivali Fazlagić, Osim, Ribar, Vujović…, ali obavezno, posle neizbežne vojne obuke, gotovo svaki dan dolazio je Asim Ferhatović Hase.

Odlazili su zajedno na Jahorinu i na Trebević, gde je Hase od tamošnjih domaćina nabavljao meso za svoje čuvene ćevape, posle bi u „Domu penzionera“ za razbibrigu, igrali šah i tablu, uveče u kafani „Romanija“, gde je pevala Beba Selimović, uz piće i mezu, prisećali se velikih fudbalskih dana, ponekad zajedno trenirali i na Koševu više rekreativno nego što se priprema za takmičenje. Posle će i Ferhatović dolaziti kod Pante u Novi Sad, i sve se ponavljalo samo sada u vojvođanskom ambijentu…Tako je izraslo prijateljstvo sve do odlaska Ferhatovića u njegovu večnost…

Na kraju, a posle svega, pitam sve nas: da li bi bilo tragičnog nestajanja Jugoslavije i jugoslovenstva da su se pitale takve gromade kao Ilija Pantelić i Asim Ferhatović, ili će ipak biti da posebni i nesebični potkazuju život koji živimo, a da toga nismo ni svesni.

U, stvari!

Veliko – malo srce bez izuzetka uvek je mesto gde se svako od nas susreće sa svojim svevišnjim, ma kako ga zvao i ma kako mu se molio.

Nema nam druge: gledaj, osluškuj i pamti; imaju ljudi koji odlazeći na put bez povratka odlaze na stranu jačeg i moćnijeg. Pri tome, samo je jedan pravac života – od čoveka ka čoveku, neko to shvati na vreme, neko nikad ne prihvati…

Eto, zašto je i kako Ilija postao veliki, a Pantelić ostao „Panta“!