Zoran Kuntić

SUBOTICA – Zoran Kuntić svoju afirmaciju doživeo je u subotičkom Spartaku i novosadskoj Vojvodini, ali je kvalitet ispoljio u velikom Ferencvarošu koji je svojim pogotkom protiv Anderlehta u Briselu odveo u tadašnji Kup evropskih šampiona. Odlučio je da ceo život provede u najpopularnijem sportu.

Svakog prvog ili drugog dana proleća Zoran Kuntić gasi svećice na rođendanskoj torti. Nanizao ih je 56, neka ih bude još toliko. Ljudi čekaju ceo život da ostvare snove, a on je jedan od tih snova davno realizovao – postigao je gol u Ligi šampiona Evrope i sve kada je Ferencvaroš bio veći, zvučniji, uspešniji. Taj sportista ne voli da se kaže da pripada poslednjoj sjajnoj generaciji Spartaka, jer golubovi sa severa Bačke su i pre i posle njega umeli visoko da lete.

Od domaćih klubova, verovatno mu Spartak i Vojvodina znače i najviše.

„Matični klub mi je Spartak, a rođen sam u Starom Žedniku. Igrao sam u Spartaku od pionira. Da, bilo je lepo. Kada sam dogurao do seniora onda smo ulazili u Prvu ligu Jugoslavije, bilo je slavlja i radosti. Spartak doživljavam svojim klubom“, kazuje Kuntić.

On je ona generacija Spartaka koja je 1986.godine postala prvoligaš Jugoslavije i na startu nove sezone igrali sa Crvenom zvezdom u Subotici nerešeno 0:0. Mnogo je onih koji su verovali da u vreme zajedničke zemlje Spartak može do pozicije koja bi ga odvela na međunarodnu sportsku scenu. Do toga, ipak, nije došlo.

„Prva liga Jugoslavije bila je izuzetno takmičenje, bilo je više kvalitetnih klubova. Međutim, nešto se ne sećam da nam je neko određivao ciljeve da idemo u Evropu. Govoreno nam je da trebamo sačuvati opstanak, ako se šta ostvari više onda još i bolje. Trudili smo se da realizujemo svoje ciljeve“, nastavlja on.

Igrao je u onom timu Subotičana u kojem su nastupali Zoran Čava Dimitrijević, Jovica Kolb, Radosav Nikodijević – prava mala fudbalska kolonija Partizana. Bio je tu i Živko Slijepčević, pa golman Zoran Varvodić i još jedan broj poznatih i priznatih iz sveta fudbala. I sve u vreme kada se velika pažnja pružala drugarstvu i prijateljstvu.

„Rado se sećam tih vremena. Sve su to bili sjajni ljudi i igrači. Veliki broj tih igrača bio je iz Subotice ili okoline. Bili su Rudolf Rafai, pa Dragan Miranović, Živko Slijepčević, Đerđ Sabo i tako dalje. Svi su dobri igrači, a bilo je i onih koji su dolazili na pozajmicu. Nikada se u Subotici nije gledalo po veri, naciji, boji kože, jeziku ili nekoj drugoj podeli. Znaš da igraš fudbal ili ne. Bila su to zlatna vremena i zapaženi rezultati Spartaka u tim vremenima“, govori Kuntić.

Otišao je u Južnu Koreju, pa u Mađarsku, gde je nastupao za više klubova. Sigurno, najznačajnije ime je veliki Ferencvaroš. Igrala se Liga šampiona: Ferencvaroš – Anderleht mršavih 1:1, ali u prvom meču  u Briselu doneo je  Mađarima trijumf od 1:0.

„Ne može se porediti ona i današnja Liga šampiona. Tada je bilo samo četiri grupe po četiri ekipe. I tada su samo prvaci učestvovali u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Nama je to uspelo kada smo bili veliki autsajderi u utakmici protiv Anderlehta. Ostvarilo mi se nešto što svaki dečak mašta da mu se dogodi. Posle SP to je najjače takmičenje. Meni se to ostvarilo i jako lepe uspomene od tada nosim. Bilo je jako teško doći do kraja utakmice u Budimpešti, a ne izgubiti. Oni su imali mnogo šansi, naš golman je branio fantastično. Izdržali smo. Ušli smo u grupu u kojoj su bili Real, Ajaks i Grahopers“, priseća se Zoran Kuntić.

Iz Mađarske je prešao na Kipar, pa se vratio u Mađarsku, stigao i do Videotona, a karijeru je okončao u svom Spartaku.

„Da, dugo godina proveo sam u Mađarskoj. Kada sam završio karijeru dobio sam priliku da budem sportski direktor u Spartaku. Poslednje tri godine proveo sam kao skaut u Ferencvarošu, a u poslednje vreme sam u TSC. Taj klub iz Bačke Topole ima viziju, stabilnu situaciju i stalno raste. Moram priznati da uživam, svestan sam da će taj kolektiv biti sve bolji i bolji“, najavljuje Kuntić.

Ispunjen je, priznaje, dok razmišlja o ostvarenom u inostranstvu, u fudbalu uopšte, a mnogi su verovali da su na domaćem terenu za njega kao preporučeni Crvena zvezda ili Partizan.

„Sada mogu samo da kažem šta su ljudi prepričavali. Govorili su da imam brzinu po kojoj sam se izdvajao, kao i po driblinzima. Međutim, na početku karijere doživeo sam u Skoplju tešku povredu kolena. Mnogi lekari govorili su da je moja karijera gotova, da se okrenem ka školi. Ja sam otišao čuvenom Nebojši Popoviću u Banjaluku. Kao vrhunski lekar i bivši uspešni sportista on je uvideo da žarko želim da se nastavim baviti fudbalom, izvršio je operaciju i uspelo je. Možda više nikada nisam postigao ono što se od mene očekivalo, ali i to je sudbina“, nastavlja on.

Kasnije je bio trener, fudbalski radnik. Vodio je Ferencvaroš, Hajduk iz Kule, Zvijezdu iz Gradačca, u Federaciji BiH. Očito, ostaće u fudbalskom sportu dok ga noge nose, a zdrav razum služi.

„Fudbal mnogo volim. U ovim godinama, a imam 56 leta, sve sam prošao. U razgovoru sa vlasnikom TSC Janošem Žemberijem složili smo se da sada mogu najviše pružiti fudbalu. Imam zadatak da stečeno iskustvo prenesem. Daću maksimum da , uz dobre rezultate prve ekipe, imamo dobar rejting sopstvene akademije fudbala i da tu stasavaju talenti koji će izrasti u okosnice seniorskog kolektiva“, priča Kuntić.

Da li vredi nadati se da će Crvena zvezda, Partizan, Vojvodina, Borac iz Banjaluke, zagrebački Dinamo, Hajduk, Željo, Sarajevo, niški Radnički, pa i  Spartak ili TSC išta ostvariti na međunarodnoj sportskoj sceni? Mnogo je većih i bogatijih od pomenutih.

„Poslednje tri godine mnogo sam putovao po prostorima koji su nekada bili zajednička zemlja. Međutim, Šerif iz Moldavije može biti primer za sve. Godinama učestvuju u grupnim fazama takmičenja. Neka i eks-jugoslovenski klubovi ugledaju se na njih. Od skautinga sve počinje. Šerif ima ubedljivo najmanji budžet od svih učesnika evropskih takmičenja. Imaju od mene duboko poštovanje. Ima dosta dobrih igrača širom bivše Jugoslavije, ali nema rezultata. Doduše, Dinamo i Crvena zvezda su u nagoveštaju boljih vremena. Nekada se sa malo sredstava može mnogo uraditi“, zaključio je nekada sjajni biser sa severa Bačke.

Golubovi iz Subotice visoko su leteli ispod neba jugoslovenskog i fudbalskog. Jedan od njih, Zoran Kuntić, još je u sportskim visinama.

I svaki put sa obe noge čvrsto na zemlji…

NIJE IGRAO ZA „A“ TIM JUGOSLAVIJE

Nije nastupao za A tim Jugoslavije. Ona, Juga, bila je lepa, a konkurencija ogromna.

„Tada su bili Dragan Stojković Piksi, Dejan Savićević i drugi. Sa mnogim od njih igrao sam u mlađim reprezentativnim selekcijama. Moram priznati da mi je godilo da sam na spisku selektora Ivice Osima za EP u Švedskoj, 1992.godine. Sankcije su prečile da ostvarim svoje nastupe u A reprezentaciji. Nije se dalo“, žali Kuntić.