Od juče ne prestaje plač i kuknjava zbog odlaska Mehe Kodre sa pozicije selektora. Tačno, nije se dugo zadržao, ali u te dvije utakmice nije mnogo šta ni uradio, a ako ćemo najiskrenije nije ni imao vremena.

Ono što je možda još važnije ( a to svi nekako guraju u stranu)  nije Kodro, a prije njega ni Hadžibegić, imao s čim i s kim.

Kvalitet reprezentacije Bosne i Hercegovine je objektivno treća evropska liga.  Pa sem Edina Džeke i donekle Kolašinca ostali su svjetlosne godine daleko od vrha evropskog fudbala.

Tu nije ni Rade Krunić koji igra u Milanu. Nije on u tom klubu prva violina. Ostali su samo članovi orkestara bez zvučnih izvedbi! Miralem Pjanić je, najblaže rečeno, na rekreativnom nivou takmičenja.

S toga i ne čudi porazi od Islanda i Luksemburga.

Onaj ko to hoće objektivno da posmatra, se tome neće ni čuditi.

Jesu, teški su dani iza i ispred bh reprezentacije i tako će biti dok ne stigne jedna talentovana generacija. Kada će stići, to samo vidovnjaci znaju?

Odlazak Mehe Kodre odmah je bio i okidač da se krene na rukovodstvo saveza i Vicu Zeljkovića, sa posebnim osvrtom na nacionalni ključ.

Svima smeta ta trojna zastupljenost u rukovodstvu bh kuće fudbala. Zašto? Pa država je stvorena na tom principu, pa zašto ne bi i Fudbalski savez Bosne i Hercegovine tako funkcionisao?

Mislimo naravno na administrativnu strukturu saveza,  a ne na sastave selekcija. Pa nikada niko nije rekao da mora biti toliko Bošnjaka, Srba, Hrvata...

To se ostavljalo selektorima, da oni odlučuju i odlučivali su. Kako su odlučivali vidjeli smo, a i vidjećemo!

Od kada postoji zajednička krovna fudbalska asocijacija, a to je od 2002. godine bh selekcija (seniorska) samo je jednom otišla na Svjetski šampionat.

Bilo je to 2014. godine, a mi slušamo (svakodnevno) žalopojke kao da je svako veliko takmičenje obilježavao nastup bh tima. Za to vrijeme, na čelu saveza je bio Bošnjak Dino Begić i nismo slušali toliku kuknjavu oko sastava i stručnih štabova i administracije saveza.

Begić je bio prvi čovjek FS BiH 10-tak, možda i više godina, dakle dolazio je iz Federacije Bosne i Hercegovine.

Nisu iz Republike Srpske kukali i plakali zbog toga. Ne, činili su konstruktivan dio tima, pa često radili i protiv sopstvenih, ali za nečije interese.

Sada je na čelu Vico Zeljković, da jeste mlad je, nije imao fudbalsku karijeru, ali čini sve da bh fudbal podigne iz blata.

Krenimo od te infrastrukture i hibridnih terena. Brzo se zaboravilo u kakvom su blatu igrali na Tušnju, kako su izgledali ostali tereni. Sada ne valja ni što se prave sjajne travnate površine. Zašto? Zato što ih pravi Srbin i saradnici.

Da je Srbin samo među saradnicima bilo bi valjda drugačije. Ovako Srbin broj jedan, e neće da može.

A ipak može, ma šta god mislili pojedinci ili većina iz Federacije BiH.

Sada slušamo i nagađanja oko novog selektora.

Stalno se spominje Vahid Halilhodžić i njegova pa gotovo ultimativna izjava - Čekam Zeljkovića u Dubrovniku!

I ta izjava je stigla u momentu kada je Kodro još uvijek bio selektor. Dakle, direktan udarac na čovjeka koji je kao i Vahid nosio dres Veleža.

Iznenadilo je to i samog Kodru koji je sve to ublažavao kontra pitanjem – A da li je to Vaha rekao?

Ta Vahidova izjava izašla je na portalima koji su mu vrlo bliski. Čelnici portala sa njim ispijaju kafe, druže se... Nisu je sigurno izmislili!

Iskreno , ne znam da li će se piti kafa u Dubrovniku, ali znam da osim Halilhodžića ima još trenera koji zaslužuju poziciju selektora. Napomenuću samo jedno ime, Amar Osim.

Srbi su ga zaustavili na putu ka selektorskoj klupi kada je iz Zagreba stigao Žuti Robert Prosinečki. Zašto, znaju tadašnji čelnici FSBiH iz redova Srba.

Najbliži put ka Dubrovniku, sa ovih naših prostora, je onaj preko Trebinja. A tamo živi (trenutno) Amar.

Možda kafa Pod Platanima bude korisnija od one na Stradunu?