Šampionsko Sarajevo

BANJA LUKA – Dragan Jakovljević je sa Sarajevom postao šampion Jugoslavije 1985.godine. Sa Rojal Antverpenom bio je osvajač Kupa Belgije, igrao finale Kupa pobednika kupova. Golgeter po navici  nakon igračke karijere nije ostao u najpopularnijem sportu. Zbog bolesti govori tiho i kratko, pa smo odlučili se na blic razgovor, ceneći stanje u kojem se nalazi. Sa porodicom danas živi u Belgiji.

Sve je ostvario sam, bez bog zna kakve tuđe podrške, a ostvario je mnogo, da se pamti na duže vreme. Igrao za Igman, Sarajevo, Nant, Rojal Antverpen ili reprezentaciju Jugoslavije kod njega se znalo – dati maksimum da se stigne do cilja.

Na početku, pitali smo ga o zdravlju. Ono je i najvažnije.

„Pre godinu i po dana imao sam infarkt. Međutim, prilično brzo sam se oporavio. Izašao sam kući iz bolnice i mogu reći da se stanje poboljšava“, bile su prve reči Dragana Jakovljevića u ovom razgovoru.

Rođen je 23.februara 1962.godine u Konjicu. Nema danas srodnika u rodnom gradu i retko odlazi u mesto rođenja.

„Retko kada odlazim. U poslednje vreme ne mogu otići zbog bolesti. Tamo više nemam nikog od svojih. Ipak, ako budem dobro i ako me put povede, svratiću u Konjic“, kaže Jakovljević.

U Konjicu su ili rođeni ili za Igman nastupali poznati i priznati asovi: Davor Jozić, Jerko Tipurić, Dragan Jakovljević... Igman je nekada bio rasadnik talenata.

„Najviše dugujem prvom treneri Igmana iz Konjica Faruku Hadžimešiću. Sa njim sam doživeo mnoge lepe trenutke. Nakon toga sam prešao u Sarajevo. Njemu svako poštovanje“, priča Jakovljević.

U Sarajevu je nanizao 126 zvaničnih utakmica, postigao je 46 pogodaka. Na Koševo je 1985.godine stigla i titula. Kaže da mu je to jedan od najlepših trenutaka prebogate karijere.

„To mi je najlepši momenat u mojoj fudbalskoj karijeri. Prve godine od dolaska iz Igmana osvojio sam šampionsku titulu. Bio sam jedan od najboljih igrača Sarajeva iz šampionske generacije. Tako drugi govore, ja se ne hvalim“, dodaje Jakovljević.

Šampionsku generaciju Sarajeva iz 1985 činili su: Đurković, Švrakić, Bošnjak, Vukadin, Teskeredžić, Vujičević, Handžić, Merdanović, Jurišić, Radeljaš, Jozić, Jakovljević, Božović, Hadžibegić, Janjoš, Musemić, Pašić, Kapetanović, Milak, Vukičević, ali i šef stručnog štaba Boško Antić i treneri Bajić, Fazlagić i Pirić. Da su ostali na okupu možda bi uspeh ponovili bar još jedan put.

„Mislim da bi ponovili dobre rezultate. Svake godine bi izlazili u Evropu. Međutim, tada se do 27.godine morao odslužiti vojni rok. Igrači su morali igrati u Jugoslaviji do 28.godine života, takav je bio sistem takmičenja. Bili smo godinama na okupu, igrali dobro, međusobno se poznavali u dušu“, naglašava Dragan Jakovljević.

Legendarni reporter Jovo Jovanović ,prenoseći tu utakmicu, hvalio je igru Jakovljevića, naglasivši da je meč posmatralo oko 45.000 gledalaca. Husref Musemić u prvom, Dragan Jakovljević u drugom poluvremenu overili su šampionsku titulu, Boško Đurovski je u finišu meča samo ublažio poraz. Konjičanin je tresao mrežu Zvezde, Partizana, Hajduka, Dinama.

„Najdraža mi je pobeda ta o kojoj govorite, protiv Crvene zvezde. Draga mi je svaka pobeda protiv Željezničara, radi se o sarajevskom večitom derbiju. Uvek sam pružao odlične partije. Možda mi je najdraži gol onaj protiv Partizana na JNA, i na Koševu sam bio strelac“, pamti Jakovljević.

Lep učinak i u Nantu. Evo prilike da nam prenese svoja iskustva iz dana provedenih u Francuskoj.

„Prvih četiri ili pet utakmica bio sam vodeći strelac šampionske lige. Međutim, povredio sam se na pripremama reprezentacije u Visokom. Kasnije sam se vratio u Nant, ali jedan period nisam  mogao igrati“, nastavlja Jakovljević.

Onda je prešao u Rojal Antverpen gde je proveo pet sezona. Sa timom iz Belgije igrao je i finale Kupa pobednika kupova, ali su poraženi od Parme. Italijani su ih dobili sa 3:1. Valjalo bi da mu je biografiju obogatio i taj trofej.

„Sve je tačno. Prve godine kada sam došao u Belgiju uzeli smo kup, doduše na penale. U finalu Kupa pobednika kupova poraženi smo u finalu od Parme sa 3:1, na Vembliju. To je jedan od najvećih uspeha Antverpena u stogodišnjoj istoriji“, naglašava Jakovljević.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je osam utakmica. Tresao je mrežu Velsa, Italije i Grčke. Da ne beše nepravednih sankcija, bio bi u timu Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Švedskoj. Ostaje žal, jer mnogi su procenjivali da bi taj tim mogao igrati i samo finale, možda i osvojiti šampionat kontinenta.

„Ja sam za to Evropsko prvenstvo već bio spreman, video sam sebe u Švedskoj. Bio sam spreman da poletim iz Belgije. Međutim, pozvao me je pokojni Bata Bulatović i javio da je Jugoslavija suspendovana i da ništa nema od našeg učešća. Šteta, mogli smo mnogo postići. Mnogo sam tužan bio“, seća se Jakovljević.

Živi u Belgiji sa porodicom, ali nije ostao u fudbalu.

„Nisam ostao u fudbalu iz prostog razloga što nisam imao neke veće ambicije“, nastavlja on.

A ima kontakte sa drugarima sa kojim je u Sarajevo doneo trofej šampiona Jugoslavije. Jer, drugarstva ne mogu nestati.

„Ne mogu i ne smeju nestati. Čujem se sa Nijazom Merdanovićem, sa Mirzom Kapetanovićem, sa Slavišom Vukičevićem, Farukom Hadžibegićem, Davorom Jozićem... Uvek se setimo tih divnih momenata kada smo u zlatnom periodu bili šampioni Jugoslavije. Teško je bilo dostići taj uspeh, toliko je bilo vrhunskih klubova“, zaključio je Dragan Jakovljević.

Igrao je i pobeđivao, a u trenucima poraza bio kao viti bor, kao svi veliki što su. Dragan Jakovljević postigao je mnogo, ali mogao je i više. Drugi su ga sprečili, ni fortune nije bilo. Bez sreće u sportu teže se osvaja.

Nema veze, Dragan Jakovljević spada u red onih fudbalera koji su bili među vodećim u Jugoslaviji osamdesetih godina prošlog veka. U Evropi su ga uvažavali, jer sve što je ostvario ne može se izbriasti. I ne treba. Sada neka uživa u brojnim uspomenama.

Ima li šta lepše...