Refik Kozić

BEOGRAD – Refik Kozić je dolaskom u Partizan ostvario san iz mladosti. Međutim, do crno-belog dresa morao je preko Istre iz Pule. Svojim pogotkom uveo je taj klub u Drugu ligu Jugoslavije. Kada su mu stare zasluge brzo zaboravljene, on je još brže želeo da ode iz Pule. U Humskoj je radovao se dvema titulama jugoslovenskog šampiona. Karijeru je okončao u Sjedinjenim Američkim Državama. I danas živi na Floridi.

U njegovo vreme samo je zvezdaš Zoran Filipović brže stekao afirmaciju, popularnost i reprezentativni status. Napredovao je brzo i tiho, pa uspeo. Međutim, sportski i životni put Refika Kozića – čudna je priča, ali našla se pred vama, dragi čitaoci, otkopčana do same duše.

Rođen je 25.decembra 1950.godine u Bačkom Novom Selu. Karijeru je započeo u Istri iz Pule.

„Pa, 1957.godine moj otac preselio se u Pulu, tu je dobio posao, u Puli sam i ja odrastao. U Puli sam živeo od 1957.do 1972.godine. Svoju karijeru fudbalera započeo sam u pionirima Istre, igrao u juniorima i za seniorski tim Istre. Skauti Partizana zapazili su me na pripremama u Rovinju, pratili su me, pa sam 1972.godine prešao u Beograd“, započeo je svoje kazivanje Refik Kozić.

Činili su mu, reklo bi se, nepravdu u Puli. Nije se naigrao, iako je bio opijen i fudbalom i dahom mediterana. Pa, ipak, ušao je sa klupe u igru , postigao gol u kvalifikacionoj utakmici i odveo Istru u Drugu ligu Jugoslavije. I umesto da su mu bili zahvalni, platu su mu prepolovili.

„Bio sam relativno mlad igrač, ulazio u prvi tim Istre i na najvažnijoj utakmici, u kvalifikacijama za plasman u drugoligaško društvo protiv Radnika iz Gorice stavili su me na klupu. Ušao sam u igru poslednjih dvadesetak minuta kada je taj odlučujući gol postignut . Međutim, kada je bilo dodeljivanje nagrada i premija, meni samo pola plate, a rekli su da ako neki igrač nešto izuzetno napravi da će dobiti punu premiju. Ja sam postigao odlučujući gol, ali ništa od obećanja. Iz tog gneva odlučio sam da ne idem na pripreme Istre. Lepo sam se spakovao i otišao u JNA. To je bio jako dobar potez. Kasnije kada sam prešao u Partizan bilo je jako važno da sam odslužio vojni rok“, priseća se Kozić.

U jednoj prijateljskoj utakmici odigranoj u Rovinju između Istre i Partizana, rukovodstvo crno-belih bacilo je oko na njega. Onda su zagrebački Dinamo i Rijeka sa Kozićem želeli da konsoliduju vlastite redove, ali slušao je srce svoje. U Humskoj je bio defanzivni vezni, centarhalf, a u eri Tome Kaloperovića postao je  levi bek. Punih osam godina nosio je dres boja koje su mu toliko drage.

„Nikada se nije postavljalo pitanje za koji klub bih igrao. Zainteresovani su bili Dinamo i Rijeka, ali kada se pojavio Partizan dileme više nije bilo. Moja odluka bila je definitivna. Mislim da sam bio i ostao jedini igrač istarskog područja da je uspešno igrao za neki beogradski klub. Dakle, odluka je bila dobra. Karijera je bila sasvim pristojna. Postigao sam dosta toga u fudbalu, zadovoljan sam, ali uvek postoji mogućnost da se i više postigne. Ruku na srce, zadovoljan sam“, priznaje Kozić.

Vojni rok služio je u Banjaluci. Grad na Vrbasu ostao mu je u lepim sećanjima...

„Vojsku sam služio kada je Banjaluku pogodio snažan zemljotres. Sudelovao sam u izgradnji i obnovi Banjaluke. Vojska je učestvovala u rušenju zgrada koje se nisu mogle obnoviti, te u izgradnji novih zgrada. Vojska je bila od velike pomoći, eto i ja sam u tome učestvovao. Za Banjaluku me vežu snažne uspomene“, priča Refik Kozić.

Sa Partizanom je osvojio dve titule, 1976.i 1978.godine. Svaka je draga na svoj način.

„Ipak, prva titula mi je draža. Došla je nakon 11 godina posta. Sve je bilo fantastično, onaj poznati gol Nenada Bjekovića u 96.minutu. Utakmica je produžena zbog ceremonija pre utakmice, ali i tokom meča bilo je nekih prekida. Tada je Hajduk bio mnogo jak, ali u zadnjem kolu nisu uspeli pobediti OFK Beograd na Karaburmi. U Ljubljanu je došlo oko 5.000 naših navijača iz Beograda, svi su utrčali na teren da titulu proslavimo“, priseća se Kozić.

Sezonu kada je Partizan spašavao živu glavu, da ne ispadne iz Prve lige Jugoslavije on nije previše igrao zbog povrede, ali bilo je teško posmatrati silna posrtanja kluba koji mu je prirastao za srce.

„Da, to je bio loš period Partizana. Na nesreću, u tom periodu bio sam tu. Jeste da je bila povreda u pitanju, ali nakon oporavka uspeo sam da pomognem da se ostane u ligi. Došlo je do smene generacija, bilo je raznih problema u klubu, ali uspeli smo nekako da se izvučemo i da sačuvamo prvoligaški status“, nastavlja Refik Kozić.

Kaže da je i tada meč Partizana i Crvene zvezde bio nešto posebno, budio osećanja privilegovanih za taj paraznik najpopularnijeg sporta.

„Večiti derbi je bio nešto posebno za mene, verujem za sve ljude na području naše ’Juge’. Za igrače je bio nešto fantastično. Mislim da sam odigrao 11 večitih derbija i imao sam priliku na 52.derbiju da postignem izjednačujući gol. Svaki meč bio je dobar, ali Zvezda je u početku moje karijere dominirala. Imala je dobar tim, nismo ostvarili mnogo pobeda, ali kasnije su se stvari malo promenile. Najdraži momenat i neverovatan osećaj je bio meč na ’Marakani’. Pričalo se da je bilo prisutno 105.000 gledalaca. To je nešto posebno“, setno će Kozić.

Mnogi ga smatraju fudbalskim grubijanom, a prošle godine sagovornik je bio Petar Krivokuća koji i danas veruje da mu je Refik Kozić unakazio karijeru. Šta je od svega toga istina?

„Bio sam mlađi igrač, a on u poznim godinama kao fudbaler. Imali smo sudar koleno o koleno. Bio sam jači. On je pao, povreda mu se dogodila. Žao mi je što je do toga došlo, ali nije bilo namere. Ne bih se složio da sam grubijan. Bio sam oštar igrač , ali ne znam za nekog drugog igrača koji je u duelu sa mnom doživeo težu povredu, osim Pero Krivokuća. Lopta mi je bila primarna, nisam imao nameru da ga povredim. Ja sam tri puta operisao meniskus, ali niko me nije povredio. Brojeći utakmice koliko sam odigrao, povrede su rezultat toga. Nikog ne krivim, došlo je do toga i šta da se radi“, podseća Kozić.

Na jednom od tih derbija žiri poznatih tada beogradskih glumica proglasio ga je  za najboljeg fudbalera utakmice.

„Meni je to imponovalo, ali u drugu ruku može neko da kaže da devojke ne znaju mnogo o fudbalu. Malo ću se našaliti, možda je bio u pitanju fizički izgled. Možda je to bilo presudno u njihovom izboru“, kroz smeh je govorio Kozić.

U Istri mu je trener bio Đorđe Denin, u Partizanu Velibor Vasović, Damjanović, Kaloperović, Ante Biće Mladinić, zatim Miladinović, Matekalo, Duvančić. Jedan se, ipak, izdvaja.

„Velibor Vasović, definitivno. On mi je pružio priliku kada sam došao u Partizan. Od svakog drugog trenera ponešto sam naučio, ali Vaske je neprevaziđen. Opet, što se tiče organizacije i vođenja kluba zahvalnost za Biću Mladinića. On je 1978.godine doprineo ubedljivoj tituli, rezultat je njegovog načina rada i ekipe oko sebe“, naglašava Kozić.

Iz Partizana je prešao u Sjedinjene Američke Države. Igrao je za Tampa Bej, te za kultni Kosmos dvoranski fudbal. I danas živi daleko.

„Dolazim do Srbije i ostalih novostvorenih zemalja makar jedan put godišnje. Ostao sam veliki Jugosloven. Odem do Sarajeva, Banjaluke, u Pulu gde sam odrastao. Po Beogradu potrošim najviše vremena. Na Floridi su mi troje dece, moji unuci i to je mesto gde volim da budem. Ponavljam, svake godine dva ili tri meseca provedem u više gradova nekadašnje Jugoslavije. Posetim rodbinu i prijatelje“, kaže on.

Sin je igrao fudbal, a unuci kada ih obuče u dres Partizana, baš su slatki kao med.

„Toliko mi je drago da sam imao priliku da ih prošle godine odvedem na Partizanov stadion, njih četvoro. I peti je u planu da bude doveden. Imam pripremljenu i opremu za njih, već su porasli. Nadam se da ćemo se pojaviti na Partizanovom sajtu u opremi najdražih, crno – belih boja. Ta boja dominira u čitavoj porodici“, ističe Refik Kozić.

Igrao je za sve selekcije Jugoslavije, za A tim više prijateljskih mečeva, ali nije pronađen podatak da je bilo i zvaničnih, kvalifikacionih susreta. Ipak, može se reći da je sve svoje ciljeve u fudbalskom sportu ostvario.

„Ostvareni su mnogi ciljevi. Da li je moglo bolje, moglo je. I sa ovim što sam postigao ja sam zadovoljan. Žal je ostao za tom, makar jednom, zvaničnom utakmicom za A tim reprezentacije Jugoslavije. Imao sam ja i određenih problema u svojoj karijeri i to je uticalo što nisam odigrao određeni broj mečeva. Jedne godine na pripremama u Rovinju zbog incidenta sa jednim saigračem bio sam suspendovan. Ta polugodišnja suspenzija udaljila me i od reprezentacije. Moglo je biti sve bolje, ali nije se dogodilo i život je išao dalje“, zaključio je bivši stameni defanzivac Partizana.

Refik Kozić je u najpopularnijem sportu postigao mnogo i sve svojim zalaganjem, borbenošću, upornošću. U onoj čudnoj priči o kojoj se govorilo na početku ovog razgovora i koja je bila puna teških trenutaka i razočaranja došlo se do uspeha i sreće. Omalovažavanja su zauvek zamenile nagrade.

Zasluženo...