Prva generacija RK Borac

Rukomet sam lično upoznao kao dečarac u zimu 1961. godine, kada je Borac u finalu Kupa Jugoslavije pobedio Zagreb 14:9, od tada i traje moja veza sa ovim sportom i banjalučkom sportskim ponosom Rukometnim klubom Borac.
Ljubav je ponekad i slepa, otuda i da nikom nismo ništa dužni nego njoj, ljubavi!
S Borcem sam putovao, s olovkom u ruci, i “bijelim svetom” od sredine sedamdesetih godina minulog veka, pa sve do dramatične 1995. godine, kada se Borac kao prvi klub iz Republike Srpske otisnuo do Francuske, putujući preko Srbije, Mađarske, Austrije, Italije, u međuvremenu smo “zakoračili” i na sat vremena u Španiju. 

Gde sam god bio s Borcem, on je dočekivan kao sportsko-rukometni velikan od SSSR-a, Holandije, Belgije, Švajcarske, Zapadne i Istočne Nemačke, Švedske, Danske, Rumunije, Bugarske… izveštaje, zapise i reportaže objavljivao sam u “Politici”, “Glasu” i “Oslobođenju”, javljao se svetskim agencijama, sve do čuvenog “L’Ekipa”.

Na tim putovanjima susretao sam i slavne ljude od frontmena Rolingstonsa Mika Džegera, biciklistu Žana Anketila, glumca Alena Delona, fudbalskog asa Florijana Alberta, bokserskog šampiona Engemara Johansona… mahom svi oni već su čuli za Borac, ali su mislili da je to klub iz Beograda, a ja im, opet, objašnjavao da je iz Banjaluke, priča bi išla sve do bokserskog velikana Marijana Beneša, za kojeg su gotovo svi i znali i u Evropi je bio čuven. 
Da ne pominjem beskrajnu listu rukometnih velemajstora: Ričardsona, Stingu, Gacua, Vojineu, Vunderliha, Dušebajeva… za koje je Borac bio svetska rukometna institucija.

Od rukometaša Borca u “velikom svetu” najčuveniji su bili: Nebojša Popović i Zdravko Rađenović, mnogi su se divili činjenici da je Popović bio već na glasu vrhunskog doktora, a na mesta pivotmena igrao brilijantno; Rađenović je bio mera za vanserijskog igrača, pogotovo tamo gde je rukomet bio popularan kao u Nemačkoj, i jednoj i drugoj, Švedskoj, Danskoj, Rumuniji… Ustvari, Borac se kroz sve tri zlatne generacije vodio rečima Marka Miljanova da je junaštvo sačuvati sebe od drugih, a čojstvo sačuvati druge od sebe. Eh, kako to u ovo suludo vreme zvuči nestvarno!?
O, da; gde smo ono stali?

Obogaćen svim svojim utiscima o bogatoj i modernoj Evropi, širom otvorenog pogleda na sve četiri strane planete predvodio sam, jer su oni tako hteli, ekipu vrsnih novinara: Limuna Papića, Slobodana Peševića, Spasoju Perovića, Refika Slabića, Uzeira Pašalića i majstora fotografije Dušana Kecmana, pojačani Borčevim asom Petrom Perom Perovićem, u zahtevnom poslu izrade monografije “Rukometni klub Borac 1950 – 1985”. Pripremali smo je gotovo dve godine, a kao nagrada i satisfakcija za taj trud i rad dobili smo sjajne kritike i saznanje da je ona našla svoje mesto u brojnim svetskim bibliotekama i antikvarnicama. Veliku podršku u tom zahtevnom poslu imali smo od kluba i ljnjegovog direktora, nekadašnjeg Borčevog asa Mire Bjelića.

Monografiju smo promovisali na gala svečanosti u Maloj većnici banjalučkog Banskog dvora, kasnije nastavlj    ena u Velikoj koncertnoj dvorani, a okončana nezaboravnim slavljem u hotelu “Bosna”. Koliki je značaj imao taj čin promocije dovoljno svedoči činjenica da je, uz Vladimira Jovića, u ime svih generacija rukometaša, i mene, u ime autora i urednika, govorio predsednik Predsedništva SFRJ Nikola Stojanović. Takav je ugled uživao tada Borac.

Snažnu vezu s Borcem i rukometom samo je produbilo i moje angažovanje u dva mandata kao člana najužeg rukovodstva i u jednom periodu potpredsednika kluba. Ništa manje važno mesto u toj “sportskoj ljubavi” ima i TV serijal “Bili su rukometni anđeli” u sedam nastavaka, u produkciji RMD, zajedno s majstorom kamere Radom Dadom Mićevićem. 

Godina za godinom prolazi, eto Borac i ja smo gotovo vršnjaci.

Ali, svet sutrašnjice, koju zovemo i budućnost, pripada onima koji tek očekuju pravu radost.

Tako doživljavam i veliki jubilej Rukometnog kluba Borac i sve njegove velike ljude predvođene olimpijskim pobednicima: Miloradom Karalićem, Abasaom Arslanagićem, Nebojšom Popovićem, Dobrivojem Selecom, Zdravkom Rađenovićem i Zlatanom Arnautovićem, da budu još veći oni koji dolaze nego njihovi slavni prethodnici i niko mi neće zavideti budem li znao pronaći i radost u sebi.

Treneri

Kroz Rukometni klub Borac prošli su brojni treneri, ali trojica su ostavila poseban trag. Vojo Misaljević predvodio je prvu generaciju koja je osvojila prve trofeje u Kupu i šampionatu Jugoslavije, te igrala i u prvom evropskom klupskom takmičenju. Gotovo 20 godina sedeo je na klupi Banjalučana.
Pero Janjić predvodio je Borac kada se okitio titulom šampiona Evrope 1976. godine, a Velimir Petković kada je osvojio Kup IHF 1991. godine, a Borac je sa ta dva trofeja bio jedini klub sa ovih prostora koji je u evropskim takmičenjima osvojio dve različite titule.

Predsednici

Duga je lista čelnih ljudi kluba, ali u godini jubileja, oni koji duže pamte, kao predsednike kluba izdvajaju Marka Aničića i Živka Radišića. Svi odreda kažu da su oni toliko dobra učinili za Borac, svako u svom vremenu, da su zaslužili pamćenje za sva buduća vremena.

Reprezentativci

Pripremajući monografiju o Rukometnom klubu Borac zaključno sa 1985. godinom 19 prvotimaca banjalučkog kluba nosilo je dres reprezentacije Jugoslavije, odigrali su ukupno 1.024 utakmice i postigli 1.470 golova. Godine koje su usledile umnogome su još povećale te brojke sve do raspada Jugoslavije.
Prvi reprezentativac Jugoslavije iz Borca postao je golman prve zlatne generacije Vladimir Jović.